Krpelji su rođaci paukova, samo verujem da nikad niste rekli da vaš pas ima paukove. Proleće i lepo vreme mame nas u šetnju. Šumarci, livade, parkovi nude mnogo radosti i zabave, ali lepo vreme pogoduje i malim krvopijama.

Zaseda
U potrazi za hranom, krpelj se popne na vrh travke i – čeka. Na prednjim nožicama ima poseban organ kojim oseća mirise, toplotu, vlažnost i pritisak. Da nije parazit koji se hrani krvlju, mogao bi da se bavi vremenskom prognozom.

Akcija
Kada ti ili tvoj ljubimac prolazite kroz travu, krpelj se otpusti sa svog „izviđačkog tornja” i zakači za tkaninu koja je na tebi ili za krzno tvog ljubimca. On zatim pronađe najzgodnije mesto na telu domaćina, tu probuši kožu i uvlači rilicu kojom sisa krv. Ukoliko ga se češanjem ne otarasimo, može na miru da se hrani dok ne bude skroz pun.

Najdraža mesta
Ovi mali napasnici biraju mesta na telu gde je koža najtanja i najnežnija. Obožavaju pazuh, prepone, stomak i predeo oko ušiju, ali i ispod kose im je vrlo fino. Kod pasa ne biraju previše, mada im je možda „trba” najdraža.

Bez panike
Krpelji mogu prenositi veoma opasne bolesti ako su zaraženi i ako ih ostavimo dovoljno dugo u „restoranu”. Ukoliko se posle svake šetnje pregledate i na vreme uklonite nepozvane goste, opasnost od zaraze ne postoji. Međutim, krpelje nemojte sami vaditi jer postoji mogućnost da to ne uradite baš kako treba. Najbolje bi bilo da odete kod doktora ili odvedete ljubimca kod veterinara i tako budete sigurni da je mali krvopija potpuno odstranjen.

Kada ne uradiš domaći, a nastavnica baš odluči da pita tog dana, preduzećeš sledeće:

1. izvinićeš se i uraditi domaći čim stigneš kući
2. reći ćeš da si zaboravio svesku, iako znaš da nije lepo lagati
3. nećeš ništa reći, samo ćeš se kamuflirati u boju klupe, tako da te nastavnica ne primeti, pa te neće ni prozvati

Kako bi bilo dobro da možemo ponekad da se stopimo sa okolinom i postanemo nevidljivi, makar dok opasnost ne prođe. To rade neke biljke i mnoge životinje, među kojima su insekti pravi umetnici kamuflaže. Zašto onda ne može i čovek?

Čudesna veština
Mimikrija ili kamuflaža je pojava sličnosti između životinja i biljaka i njihove okoline. Jedva da možeš da primetiš žabu na šumskom tlu ili zelenog skakavca u travi. Životinje i biljke se prilagođavaju boji i obliku lišća, kamenja, grančica… Zbog čega? Zabave radi ili postoji ozbiljan razlog?

Kamuflaža u borbi za opstanak
Veština podražavanja okoline i mogućnost menjanja boje tela- mimikrija, pomaže živim bićima da se lakše sakriju od gladnih neprijatelja. Čovek nema prirodnih neprijatelja, pa i nije morao da razvija “raznobojnu” i “raznoobličnu” veštinu.

Vodeni bik iz močvare
Zvuči kao čudovište, ali ne boj se. Neće se ni od kuda pojaviti razjareni bik u trku, već je to naša poznata prijateljica čaplja - vodeni bik. Čest je stanovnik naših močvara, ali ćeš je teško spaziti. Po boji i šarama na perju vrlo liči na trsku i rogoz. Čak se i njiše levo-desno zajedno sa trskom, ako duva vetar.

Paličnjak iz daleke Azije
U porodici paličnjaka ima mnogo bubica koje liče na grane, lišće ili travke. Ovaj mali vijetnamski paličnjak se ne razlikuje od grane na kojoj provodi mnogo vremena. Celo telo i nožice su nalik na grančice. Danju spava i svetliji je. Noću ide u lov i tamniji je, da bi se lakše sakrio u mraku.

Kakva je tvoja “ljuta boja”?
Dok leškari u krošnji drveta kameleon je zelene boje, kao lišće. Očima koje mogu da se okreću u svim pravcima, istovremeno različito, vreba insekte i nepogrešivo ih hvata svojim duuugim jezikom. Ako se nalazi u senci ili pesku, postaće smeđ. Ali, ako ga naljute ili uplaše, postaje pravi mađioničar. Može biti crven, plav, narandžast ili šaren.