http://ng-junior.org/kazalo/ en junior@klett.co.yu Copyright 2008 2008-06-02T12:19:00+01:00 http://ng-junior.org/kazalo/od_vuka_do_vau/ http://ng-junior.org/kazalo/od_vuka_do_vau/#When:11:19:00Z Zašto mi našim ljubimcima nojevima ne bacamo frizbi u parku? I zašto ne češkamo našeg losa po stomaku? Kako to da oklopnike ne oblačimo u čupave džempere i ne punimo činije grickalicama za morževe? Zašto Lesi nije knjiga o dečaku i njegovoj lignji? Zašto baš psi? Možda nikada nećemo saznati kako je to počelo, ali prijateljstvo čoveka i psa seže daleko, daleko u Zemljinu prošlost. Nastavi sa čitanjem i saznaj zašto… Koliko je staro ovo prijateljstvo? Arheolozi su našli pseće ostatke na grobnom mestu starom 12.000 godina. Neki naučnici misle da su psi već bili naši prijatelji pre 135.000 godina! Lako je shvatiti zašto su psi bolji saputnici od drugih životinja. Pre svega, psi žive na kopnu, za razliku od, recimo, lignje. Oni mogu da prate čoveka svuda po kopnu, morž ne može. Psi su mali i sa njima je lako putovati, za razliku od losa. Neki su čak spremni i da nose džempere kada su hladni dani, što oklopnik verovatno nije. Ima priča koje govore da su psi izabrali nas. Na neki način i jesu. Možda su vukovi – preci pasa – započeli ovaj odnos tako što su uradili nešto što današnji psi i dalje rade: kopali su po đubretu da nađu hranu. Hrabriji vukovi su se verovatno prišunjali bliže ljudskim logorima da bi jeli ostatke i otpatke. MOŽDA JE KRAĐA OTPADAKA BILA LAKŠA OD LOVA Tako su vukovi počeli da obitavaju na okrajcima ljudskih naseobina. Oni su se parili sa ostalim, manje nepoverljivim vukovima. Onda su se njihovi mladunci parili sa drugim hrabrim vukovima. Tokom hiljada godina stvoren je novi, samouvereni, četvoronožac – drevni pas – a sa njim se rodilo i prijateljstvo između naše dve vrste. LJUDI I PSI BIRAJU JEDNI DRUGE Ljudi su pružali toplo, bezbedno sklonište. Psi su spavali sa ljudima, bilo im je i toplije i imali su društvo u hladnim noćima. „Odnos između prvih ljudi i pasa se razvijao od jednostavnog iskorišćavanja druge strane do partnerstva“, kaže antropolog Kolin Grouvs sa Australijskog državnog univerziteta. Drevni psi su upozoravali da se bliži opasnost, kao što su grabljivci ili drugi ljudi. Današnji psi nas upozoravaju da je stigao dostavljač pice . Hiljadama godina unazad, pre mekdonaldsa i keksa za pse, i ljudi i psi su lovili da bi jeli. Pošto su i jedni i drugi lovili u grupama, zajednički rad je možda bio i prirodan proces. Ljudske veštine i alati, u kombinaciji sa superiornim psećim čulom mirisa i sluha, i ljudima i psima život je učinilo lakšim. GOVORIŠ LI I RAZUMEŠ PSEĆI? Naravno. Ako pas maše repom, znaš da je srećan. Kada pas pokazuje zube, nije srećan. Mi umemo da čitamo puno psećih signala. Stoga nije iznenađujuće ni što su psi razvili sposobnost da razumeju nas. Psi čitaju ljudske izraze lica, pokrete i ponašanja. „Mi ne smatramo da je slučajnost to što su psi dobri u čitanju naših signala“, kaže antropolog Brajan Her. Her je uporedio sposobnosti pasa, vukova i šimpanzi da čitaju ljude i otkrio da su psi šampioni u razumevanju ljudske komunikacije. Ako baciš loptu, a pas nije video gde je pala, pokažeš mu prema njoj i pas će znati šta misliš. Ali ako vuku ili šimpanzi pokažeš na nešto, oni će najverovatnije samo gledati u tvoj prst, a ne pravac u kojem pokazuješ. Psi su izgleda odavno shvatili da je po njih bolje da razumeju šta im to ljudi poručuju. PSI SU LEKOVITI Jedno od skorijih otkrića u vezi sa psima je to koliko su oni dobri za ljude. Ljudi koji imaju pse su zdraviji, ređe imaju prehladu, bolove u grlu i stomaku. Maženje psa pomaže da se smanji nervoza i snižava puls i krvni pritisak. PSI ZAVISE OD NAS Psi ne pripadaju divljini – oni nisu pripitomljeni vukovi. Psi su nastali jer postoje ljudi. Uloga psa u prirodi je da bude čovekov prijatelj. Ljudima su potrebni psi koliko i mi njima. Oni nam pomažu, služe nam kao naše oči, uši, nosevi, ovčari, čuvari, prijatelji i porodica. Pa, zašto baš psi? Zašto su noj, los, oklopnik, morž i lignja izgubili od pasa u takmičenju da budu naši najbolji prijatelji? Verovatno zato što je prijateljstvo između psa i čoveka nastalo jednostavno prirodno. PAS 2.0: UNAPREĐENJE Od pekinezera do pudli – iako postoji mnogo rasa pasa, svi oni su potekli od vuka. Prvobitni pas je verovatno i izgledao kao vuk. Danas postoje stotine rasa pasa svih oblika i veličina. Ljudi su aktivno odgajali pse, čineći ih manjim, višim, jačim, bržim, čak i boljim kopačima – ili šta god im je bilo potrebno. Evo nekoliko primera: O pojedinim rasama i zanimljivostima vezanim za njih saznaj u časopisu na stranama 12-17. 2008-06-02T11:19:00+01:00 http://ng-junior.org/kazalo/pchele_strojevi_za_med/ http://ng-junior.org/kazalo/pchele_strojevi_za_med/#When:10:18:00Z Mnogi ljudi se boje pčelinjeg bolnog uboda, a pčele stavljaju u isti koš sa osama. Drugi ih čak obožavaju i s divljenjem posmatraju njihov način života. Ko je u pravu? Jesu li pčele opasne, treba li da se bojimo ovih životinjica ili ne? Pčele imaju tri para nogu, četiri krila i stomak u kome mogu zadržati biljni sok. Imaju i želudac kojim ubadaju onoga ko ih ugrožava. Napadaju samo kada se osete ugorženima, a pri svakom ubodu žrtvuju sopstveni život. U koži žrtve pčele ostavljaju žaoku s kojom se odvaja i deo njihove utrobe. Tako se svaki ubod završava njihovom smrću. Osim vrlo neugodne boli, pčelinji ubod uglavnom ne može naneti veće posledice. Izuzetak čine ljudi alergični na pčelinji ubod. Ako je takva osoba ubodena, valja je što pre odvesti kod lekara. Znači, s pčelama treba biti oprezan, ali ne postoji valjani razlog zbog kojeg bi ih se čovek morao bojati… Pčela leti i do 24 kilometara na sat i zamahne krilima 200 puta u sekundi. Prosečni život pčele tokom radne sezone traje oko šest nedelja. Pčelinja zajednica u rano proleće ima deset do petnaest hiljada pčela, a u leto između pedeset i šezdeset hiljada pčela. Rojevi, matice, trutovi S druge strane, mnogi su razlozi zbog kojih im se moramo diviti. Krenimo redom: pčele su zadužene za oprašivanje više od dvadeset hiljada vrsta biljaka. Zatim, poseban je način na koji one organizuju rojeve (svoje životne zajednice). Unutar roja svaka pčela ima tačno određen zadatak koji obavlja za doborbit celog roja. Najvažnija među pčelama je matica koja se naziva još i kraljicom pčela. Pri polaganju jajašaca, roj odvaja određen broj jajašaca za uzgajanje budućih matica. Ta jajašca starije pčele hrane posebnom hranom – matičnom mleči. Prvi zadatak tek izlegle matice je da uništii ostale matičnjake, kako bi u roju ostala jedna matica. Nakon toga, ona se posvećuje polaganju novih jajašaca, čime se osigurava budućnost roja. Posebnu ulogu u opstanku roja ima i mužjak pčele – trut. Njegov zadatak je oplođivanje matice. Postoje pčele hraniteljice (pribavljaju hranu za ceo roj), pčele vodarice (pribavljaju vodu), pčele stražarice (dočekuju pčele koje se vraćaju s leta i otkrivaju eventualne opasnosti), pčele čistačice (uklanjaju mrtve pčele)...Mora se priznati da je način organizovanja pčelinje zajednice veoma složen i originalan. Kako nastaje med Pčele su jedini insekti na svetu koji proizvode hranu koju jedu i ljudi. Naravno, reč je o medu. Taj sladak i veoma zdrav proizvod plod je njihovog marljivog rada. Pčele se njime služe kao zalihom hrane za periode u kojima u prirodi nema cveća. Koliki je trud potreban da bi se skupio med, najbolje pokazuje podatak da je za dobijanje samo jednog kilograma meda potrebno sto hiljada pčelinih sletanja na cvet. Pčele s cveća kupe nektar koji u svom usnom mehuru donose u sopstvene košnice. Tu ga podvrgavaju specifičnom postupku, čiji je krajnji rezultat upravo med. Svu osobitost meda kao proizvoda najbolje oslikava činjenica da ga ni danas, uz svu poznatu tehnologiju, niko još nije uspeo proizvesti na industrijski način. Iako osim meda postoji još nekoliko pčelinjih proizvoda koji imaju lekovita dejstva (propolis, matični mleč, pčelinji otrov...), pretpostavlja se da je upravo med bio razlog zbog kojeg se čovek, još u svojoj ranoj istoriji, počeo zanimati za pčele. Uz specifičan sladak ukus, čovek je vrlo brzo spoznao i lekovita dejstva meda. Pre nego što je počeo da se bavi pčelarstvom, čovek je upotrebljavao med koji se nalazio u prirodi. Malo-pomalo, uvideo je da pčele može uzgajati i sam, najpre u rupama u stablu, zatim u pletenim korpama, da bi ih na kraju sve preselio u košnice kakve danas poznajemo. Pčele se ne mogu pripitomiti, to svaki pčelar zna i prema tom se pravilu ponaša. Ako želiš da postaneš pčelar, korisna uputstva možeš pročitati u časopisu na stranicama 20-23. 2008-06-02T10:18:00+01:00 http://ng-junior.org/kazalo/ukus_pun_mirisa/ http://ng-junior.org/kazalo/ukus_pun_mirisa/#When:10:09:00Z Sladoled od vanile, šlag ili puding sa ukusom vanile, čaj od divlje trešnje i vanile, milk- šejk od vanile, kolačići posuti vanilinim šećerom, topla čokolada sa dodatom vanilom… Izaberi favorita! Vanila, naravno!… Vanila je biljka koja pripada orhidejama. Raste kao penjačica i uvija se oko stabala u prirodi. Rodila se u Meksiku i vekovima samo tamo živela. Samo u Meksiku i postoje i pčele koje oprašuju vanilu i bez kojih nema ploda − mahune. A ta mahuna je i glavni krivac možda najpoznatijeg, najslađeg mirisnog ukusa. Stari narodi Maje i Asteci znali su da uživaju u njenim čarima. Pravili su „čarobni“ napitak − kakao sa vodom i vanilom. Pre Kolumba Evropljani nisu poznavali ovaj začin, a španski moreplovac Kortez donosi vanilu u Evropu u 16. veku i ona odmah postaje pravi hit. Vanila za sve nas Cvetovi vanile su hermafroditi. To znači da se u istom cvetu nalaze i ženski i muški polni organi. Oni su razdvojeni membranom i ne mogu se samooploditi. I otvaraju se samo jedan dan. Mnogi su želeli da pronađu način kako izvan Meksika, bez pčelice oprašivačice, doći do mahune vanile. Tek u 19. veku dvanaestogodišnji dečak Edmond Albius, rob sa ostrvca blizu Mauricijusa, pronašao je način na koji vanila rađa mahunu. I danas se koristi njegov metod veštačkog oprašivanja, a Madagaskar je najveći svetski proizvođač ovog nezamenljivog začina. Više o ovoj biljci pročitaj u časopisu na strani 24. i 25. 2008-06-02T10:09:00+01:00